1. Dalekovidost kod dece i poteškoće u školi.
2. Pristup treninga vida za rešavanje hiperopije.
3. Istraživanja i rezultati.

Dalekovidost kod dece i poteškoće u školi.

U mnogim slučajevima, prisustvo dalekovidosti se otkrije tako što se dete žali na bol u očima. Zamor nastaje iz razloga što je akomodaciona tačka gde se oko prirodno odmara kod dalekovidog deteta skoro duplo udaljenija. Drugim rečima, oči dalekovide dece prirodno gledaju dalje i nalaze da im je to udobnije.

Kad dete krene u školu, očekuje se da uči čitanje i pisanje. Ova aktivnost zahteva usmeravanje očiju ka unutrašnjoj strani na dole više sati dnevno i dolazi do osetnog naprezanja očiju. Stoga, dalekovida deca imaju poteškoće sa gledanjem na manjoj udaljenosti kao što je udaljenost za čitanje. Što je plus dioptrija veća, to je očima potrebno više snage da zadrže fokus na blizu. Naočare se obično prepisuju kako bi se balansirala dioptrija, ali pre svega ublažilo naprezanje očiju. Ukoliko je merenje dioptrije rađeno sa detetom mlađim od 6 godina, očni lekar nema način da zna šta dete zapravo vidi kako maloj deci nije poznat koncept - kristalno jasno.

Usled toga, česta je pojava da deca nose prejaka plus stakla. Naočare utiču na funkciju vida detetovog oka, a u nekim slučajevima pogađa i vid na daljinu pa se dešava da dalekovida deca ne vide ni na daljinu. Postoji jedno staro istraživanje, koje više nije relevantno, a koje sugeriše da dalekovidost dovodi do strabizma i/ili ambliopije. Ovo se odavno ne smatra tačnim.

Pristup treningu vida za rešavanje hiperopije.

Metod treninga vida teži da razvije prirodnu funkciju i snagu tako da dete sa lakoćom fokusira na blizu i nema potrebu za očnim pomagalima. Iskustvo je da deca uzrasta 8 do 12 godina fascinantnom brzinom rešavaju dioptrije - za svega 2 dana vežbanja čak i +5! Nije mali broj slučajeva gde deca nose naočare bez potrebe tj. bez naočara vide jednako dobro kao sa njima.

Vežbe su osmišljene sa ciljem da približe tačku jasnog vida na oko 15 cm udaljenosti od očiju. To znači da dalekovido dete ili osoba sa lakoćom može da čita sitna slova na blizu, sitan tekst na etiketi proizvoda u supermarketu, i samim tim nema problem ni sa čitanjem koje se dešava na 30-40cm od očiju. Ovaj proces je obično veoma brz i jednostavan. Strategija koja se koristi za rešavanje presbiopije („staračke dalekovidosti“) primenjuje se i kod hiperopije.

Istraživanja i rezultati

Dalekovidost je vrlo uobičajena kod male dece. U ispitivanjima koja su obavili Kuk i Glaskosk (1951.) i Goldsmit (1969.), došlo se do rezultata da većina beba prirodno ima dioptriju oko +1. Međutim, to je samo faza u prirodnom procesu normalizacije vida pa se broj dalekovide dece smanjuje tokom godina.

Dalekovidost može igrati važnu ulogu u postizanju školskih rezultata. Upoređene su karakteristike vida dece koja su imala teškoće sa učenjem u školi sa karakteristikama vida dece koja nisu. Rezultat je da 54% dece koja ima teškoće ima i dalekovidost. U grupi sa decom koja nemaju teškoće je bilo svega 16% dalekovidih. Rozner je u istraživanju 1979. ustanovio da je 75% učenika koji nisu postizali dobre rezultate u školi imalo poremećaj sposobnosti vizualne percepcije u odnosu na 25% onih koji su dobro učili.

U skorijem istraživanju 1985., Rozner i Gruber su ispitali 710 učenika uzrasta od 6 do 12 godina. Rezultati su pokazali značajne poremećaje vizualne analize kod čak 82% dalekovidih, 38% učenika sa normalnim vidom i svega 14% kratkovidih.

Kod stručnjaka u oblasti nege vida postoje velike razlike u pristupu dalekovidosti kod dece. Neki ne odobravaju upotrebu plus sočiva sve do refraktivne greške od čak +7 (Rab, 1982). Rezon ovih stručnjaka je da je sposobnost akomodacije kod očiju dece oko 14 dioptrija što je više nego dovoljno da se nadvlada +7 dioptrija. Postoji i drugačiji stav. Drugi smatraju da dalekovidost koja se ne tretira može dovesti do binokularnih poremećaja kao što su slabovidost i razrokost (Ingram i saradnici, 1986). Drugim rečima, plus naočare ne treba prepisivati sve dok dete ne ispolji „potrebu“ za njima.